Насловна

Сликаров унук, млади Константин Новаковић, осмислио је и приредио ову изложбу, покушавши тиме ништа нарочито претенциозно – да уживање у стваралачком опусу свога дједа подијели с другима. А тих других је синоћ било доста. Дошли су не би ли на једном мјесту и у једном дану видјели све оно вриједно и добро што је овај сликар поетскореалистичке школе насликао.

 

Међу сликама било је оних из његове најраније, далматинске фазе, а међу њима најпримјетнија – Книнско народно коло из 1928. Ова слика, чија је ширина око два метра, приказује двоје средњовјечних људи у игри која наизглед личи на коло. Окружени својим комшијама хватају се за руке и почињу – наслућујемо – играти. Иза њих камењар и таласасте планине, а испод трава, мека и влажна. 

 

Након пресељења у Београд 1931, овај сликарски Каубој започео је своју београдску фазу. Логично! На сликама се запажају приморски мотиви, преовладава углавном плава боја, а расположење – сјетно. С обзиром на то да се у теорији сликарства четврта деценија 20. вијека сматра величанственим повратком инстинкту и сензибилитету умјетника, онда је ово модро плаво море у равном Београду – сасвим разумљив потез Стојсављевићевог киста. Има, наравно, и слика мртве природе, ентеријера и градских призора. Не мање важних и добрих. Додуше, како за кога.

 

Зеленоплава фаза, која је услиједила након рата, чини се најдоминантнијом. Трајала је десетак година и била врло интимистичка, готово дубоко психолошка. Гледалаца се увијек дојми Двориште у Ужичкој улици (1947). Иако се чини да је то само слика неколико процвјеталих стабала, није потребно много се примаћи и примејтити у даљини – Неког. 

 

Чак је и чувени Стојсављевићев аутопортрет – Зелен. Овај рад који приказује умјетника на његовом радном мјесту, у атељеу или негдје у природи, а који се нашао на насловној страни изложбеног каталога, одише – лирским штимунгом. Ко га је познавао, могао би и рећи има ли слика везе са сликаром или нечим другим – сликаровим. Они који његов лик знају једино с фотографија, наслућују да је ријеч о ведром човјеку. И умјереном. Попут његових слика. У њима нема стваралачке хаотичности и тјескобе. Ако је и постојала, десила се прије завршне фазе у раду. Јер оно што се види је – мир. Тако насушно потребан мир.

 

С мог балкона, Мостови на Сави, Венеција у Земуну – ови радови насликани су током сликаревог живота у српској престоници. А кажу да је често шетао улицама града, носећи у руци разпето платно, штафелај и кутију с бојама. Ваљда је тако инспирисао многе своје ђаке, радећи као професор у Првој београдској гиманзији. Тој инспирацији –  кажу – нису недостајале боје и гланц. Била је одвише људска.

 

И пред крај свог живота, све до 1978, с стваралачким еланом и далматинским темпераментом, преовладала је колористичка фаза. Боје живе и животне, мотиви разни и разнолики. У каталогу штампаном поводом ове изложбе, посљедња слика је из 1977. године – На Калемегадну. И тада је било прољеће као и сад. Додуше, чини се веселије од овог двије хиљаде једанаесте.

 

Живко Стојсављевић је био углавном београдски сликар. Јер је живио у Београду. Али његови мотиви и боје су често – приморски. И подсјећају на Далмацију. Нетенденциозно. Но за право уживање у његовој умјетности није важно ни једно ни друго. Онај неизрециви ужитак је сасвим довољан. И окрјепљујући. 

 

Изложба је отворена до 8. маја 2011. 

 

 

 

Извори

 

1. Галерија РТС – Живко Стојсављевић Титрај унутрашње светлости 

2. Википедија – Живко Стојсављевић

3. Изложбени каталог, аутор Константин Новаковић