Храм Вазнесења Господњег или Светог Спаса у Цетини је једна од најстаријих и најбоље очуваних грађевина средњовековног сакралног градитељства у Далмацији. У основи је једнобродна црква са тространим олтарским завршетком (триконхосом), који је у каснијем периоду замењен већом, правоугаоном апсидом. На западној фасади налази се масиван звоник, што представља редак пример у сакралној архитектури. Посебно обележје ове цркве чине и обли контрафори (спољни ојачани зидни ступци) који подупиру зидове брода. Остаци цркве и звоника данас су делимично конзервирани и представљају драгоцен археолошки и историјски споменик уред. Данко Перић, Книнска Крајина 1: Завичајни клуб Книнска Крајина Београд, Српско културно друштво “Зора”, Книн-Београд, Удружење Срба из Хрватске Београд, 2002..
При археолошким истраживањима утврђено је да је првобитна централна апсида цркве Светог Спаса била порушена и у каснијем периоду замењена већом, правоугаоном, што указује на фазну обнову храма. У непосредном окружењу цркве откривено је велико средњовековно гробље са више од 1100 сахрана, при чему је преко 800 гробова било обележено стећцима — што чини ову некрополу једном од највећих тог типа у целој области. Неколико сахрана откривено је и у унутрашњости саме цркве. Међу бројним гробним прилозима налазе се накит, оружје, новац и остаци тканина, а посебну пажњу изазивају префињено израђене наушнице и делови појаса од позлаћеног сребра, украшени људским и животињским фигурама Хрватски сајт о селу Врлици: Цркве, Црква Св. Спаса у Цетини, архивирано 16.02.2014..
Према усменом предању и топонимима који се и данас користе, стећци са некрополе код цркве Светог Спаса допремани су са каменолома званог Мраморје, смештеног на падинама Модрог кука, и транспортовани преко драгa које локално становништво назива Плазаљке. Исти топоним, који упућује на начин транспортовања стећака (вучени – „плазани“), сачуван је у живом језику и обележен на савременим топографским картама, што указује на континуитет народног памћења и локалну израду надгробних споменика.
Међу најзначајнијим налазима на локалитету је део камене греде са латинским натписом у којем се наводи да је црква посвећена Христу и да ју је подигао жупан Гастика, син Немире. Овај натпис је неки истраживачи, пре свих др Стјепан Гуњача и др Анте Милошевић, тумачили као доказ да црква потиче из друге половине 9. века, повезујући је са владавином кнеза Бранимира и периодом ране хрватске кнежевине. Посебно се указује на архитектонске елементе попут западног звоника, што је у хрватској историографији тумачено као утицај каролиншке уметности и доказ њене припадности ранохришћанској и предроманичкој традицији на тлу средњовековне Хрватске.
Супротну интерпретацију заступа писац Милан Четник у својој полемици, у којој доводи у питање дату 9. век и сматра да црква Светог Спаса може потицати из каснијег периода, највероватније из доба владавине краља Стефана Твртка, крајем 14. века. Он се позива на традицију даровања, према којој је сам Твртко приложио цркви одређене поседе, познате под именом Пашкуле, а које су и данас у колективном памћењу мештана. Називи Спас (црква), Спашко (поље) и Пашкуле (црквене њиве и ливаде) према овом тумачењу представљају непрекинут топонимски и културни континуитет. Власништво над Пашкулама забележено је у сва три османска дефтера за Клишки санџак из 1550, 1574. и 1604. године у којима се ово земљиште описује као „Спас са црквеним земљама“, „земљишни поседи порушене цркве“ и „црквено земљиште“. Четник сматра да је незамисливо да би османска администрација признала цркви право на земљу да то власништво није било легитимно и континуирано пре турске власти. Гробље, стећци, континуитет сахрана и очувани топоними сведоче о живом памћењу и физичком присуству српског православног становништва у Цетини током вишевековног периода. Поред тога, топонимски и катастарски подаци, попут задржаног имена „Спас“, као и вековно власништво локалног српског становништва над земљиштем цркве и околине (Пашкуле), користе се као аргумент у корист српског континуитета. Четник указује да је натпис жупана Гастике накнадно уграђен и да се не може узимати као доказ оригиналне грађевинске фазе.
Црква Светог Спаса у Цетини уписана је у Регистар културних добара Републике Хрватске као непокретно културно добро под ознаком Z-4303, у категорији споменика културе Ministarstvo kulture i medija Republike Hrvatske. Arheološko nalazište crkve sv. Spasa. Регистар културних добара. Приступљено 17. маја 2025..
У Цетини се повише извора ријеке Цетине налази у неовизантијском стилу зидана црква Вазнесења Господњег, која слиједи облике Краљеве цркве у Студеници. Ту породичну цркву сазидао је М. Четник 1937. године. Српско културно друштво Зора, поред ове цркве је поставило бисту владике Никодима Милаша.
Галерија
Црква Светог Спаса на врелу Цетине, 1910. Фотограф: др Радивоје Симоновић Богдан Шекарић (2019), Фотографије др Радивоја Симоновића. Књига друга – Велебит. Нови Сад..
Препоручено читање
- Милан Четник: Полемика о Цркви Светог Спаса.
- Васка Радуловић (08.06.2018), Цетина: Црква Светог Спаса, портал srbi.hr. Приступљено 17. маја 2025.