Илија Билбија (1838 – 1908) био је истакнути српски православни свештеник и прота Граховске парохије, активан у кључним моментима српске борбе за слободу у Херцеговини током друге половине 19. века. Рођен је 1838. године, а преминуо у Босанском Грахову 6. јуна 1908. године.
Порекло и образовање
Прота Илија Билбија рођен је 20. јула 1838. године у селу Угарци код Босанског Грахова, у угледној и бројној свештеничкој породици Билбија. Његов отац, Гаврило (Гајо) Билбија, био је поштован сељак и народни лекар који је умео да справља мелеме и лечи ране, преломе и болести користећи лековито биље. Лекарску помоћ најчешће је пружао бесплатно, те је уживао велико поверење у народу Удружење Граховљана (2024). Објава о проти Илији Билбији [Facebook објава]. Преузето 11. маја 2025..
Гаврило је имао четворицу синова: Илију, Стојана, Петра и Стевана. Илија је од малих ногу показивао дар за науку и побожност. Основно образовање стекао је у Ливну, а затим је боравио у манастиру Крка, где се духовно припремао за свештенички позив. Даље богословско школовање наставио је у Задру, на богословији Српске православне цркве. Након завршетка школовања, оженио се Мартом Котур, девојком из села Пећи надомак Грахова.
Свештеничка служба пре устанка у Херцеговини
У ђаконски и свештенички чин рукоположио га је митрополит дабробосански Игњатије у Сарајеву, у старој цркви, 15. и 16. априла 1863. године. Након рукоположења, прота Илија Билбија је своју свештеничку службу започео у селу Тишковац, које се налази на самој тромеђи Босне, Лике и Далмације. Тамо је служио од 1864. до 1872. године, да би потом био постављен за пароха у Босанском Петровцу, а затим и у селима око Гламоча.
После преране смрти супруге Марте, прота Илија је одлучио да се замонаши и да свој живот посвети монашкој служби и обнови светиња. Повукао се у манастир Рмањ, који је у том периоду био у запуштеном стању, са намером да га духовно и физички обнови. Поред рада у манастиру, он је истовремено опслуживао и неколико околних парохија. Према подацима из „Шематизма православне митрополије дабро-босанске“ за 1882. годину, прота Илија Билбија је тада опслуживао парохију у Бастасима код Мартин Брода, са три села и 173 домаћинства, а дрвена парохијска црква је била посвећена светом пророку Илији и подигнута 1879. године Николајевић, Ђорђе (ур.). Шематизам православне митрополије и архидијецезе дабро-босанске за годину 1882. Сарајево: Земаљска тискара, 1882..
Устаничка делатност и свештеничка служба после устанка
Управо у манастиру Рмањ, проту Илију је затекао устанак против османске власти, познат као Устанак 1875–1878, који је означио почетак великих промена у Босни и Херцеговини. Прота Илија је одмах ступио у редове устаника и постао један од истакнутих војних и духовних вођа, посебно на простору Црних Потока, где је деловао заједно са Голубом Бабићем Теиновић, Братислав. Српски устанак у Босни 1875–1878. године. Бања Лука: Музеј Републике Српске, 2006..
Билбија је био и потписник Прогласа о уједињењу Босне и Херцеговине са Кнежевином Србијом из 1876. године. Истакао се као човек неустрашивог карактера, снажан у вери и идеји ослобођења, што је донело велико поштовање у народу. После устанка, враћа се парохијској служби и поставља се за граховског пароха, у крају који је у народу био познат као Арежина Брег што је старо име за подручје Грахова.
Службу у Грахову обављао је све до почетка Првог светског рата. Његова реч је у целом округу имала велику тежину. Био је не само духовни пастир, већ и морални и народни ауторитет, којем се обраћало и за савет и за правду. У народу је већ за живота добио углед народног јунака и живе легенде. У народу је остао упамћен по својој храбрости, истрајности и одлучности у борби за слободу српског народа.
Смрт и сахрана
У позним годинама, прота Илија Билбија је слабио телом, али не и духом. Иако је био у поодмаклим годинама и седих власи, није престајао да служи. Са вером и достојанством, наставио је да предводи богослужења, некада и уз помоћ свештеничких помоћника међу којима су били поп Скакић и његов син прота Милан Билбија из Црног Луга, који је касније крстио Гаврила Принципа.
Прота Илија је преминуо 1908. године, оставивши дубок траг у духовном и националном животу српског народа у Грахову и шире. Његова сахрана била је изузетно свечана и достојанствена, уз присуство шест свештеника, што сведочи о његовом угледу. Опело и говор одржао је његов син, који је беседу завршио речима:
„И тело твоје одлази сада у српску земљу, а душа твоја иде српскоме Богу.“
Овај изразито патриотски и богословски надахнут опроштај изговорен је у време аустроугарске власти, што му даје додатну тежину и храброст. Прота Илија је сахрањен на гробљу Мраморје, у посебној капели уз пут између Босанског Грахова и села Угарци, где је његов животни пут и започео.
Поп Милан Билбија и Принципов датум рођења
У усменом предању везаном за породицу Билбија и парохију у Грахову, често се помиње прича о упису спорног датума рођења Гаврила Принципа, који је одиграо кључну улогу током Сарајевског процеса 1914. године. Према тим наводима, у црквене књиге је као датум рођења уписан 13. јул (по старом календару) / 26. јул (по новом), а не 26. јун како је стајало у државним књигама. Ова разлика значила је да је Принцип у тренутку атентата био малолетан.
Поп Милан је, према сведочењу потомака, одбио захтев аустроугарских власти да промени податак у крштеници, због чега је ухапшен и затворен у Ливну. Подвргнут је тешкој тортури тако што су га тукли врећицама песка да не би остали трагови, услед чега му је озбиљно нарушено здравље. Умро је недуго по повратку кући, од последица мучења, али је остао упамћен као човек који је својом истрајношћу и храброшћу допринео томе да Принцип буде поштеђен смртне казне Новости. (13. јун 2014). Свештеник дао живот због Принципа. Приступљено 11. маја 2025..
Види још
- Презиме Билбија – порекло и распрострањеност