Милан Радека (Мекињар код Удбине, 1897 – Карловац, 21. јул 1982) је био свештеник (протојереј-стратофор), вјероучитељ и историчар.
Милан Радека је рођен 1897. године у Мекињару на Крбави у Лици. Син је Николе и Ане, рођене Поткоњак. Од 1899. године живио је у Карловцу, гдје је и провео већи дио живота. У Карловцу је завршио српску основну школу (1903-1907) и гимназију с матуром (1907-1915). У периоду 1915-1919, завршио је стару богословију у Сремским Карловцима, а касније и Правни факултет у Загребу (1921-1924). Од 1921. до 1924. катихета у Учитељској школи у Госпићу, а од 1944. до 1941. на гимназији у Карловцу. Свештеник је од 1926. године [1].
Окупацијом Југославије од стране фашистичких земаља, послије проглашења НДХ, био је ухапшен већ 16. априла 1941. и заточен у усташким затворима и логорима у Загребу, логору Даница код Копривнице и логору Цапрагу код Сиска гдје је спојен са већ ухапшеном и улогореном породицом (жена и троје дјеце) и заједно са њима прогнан у Србију. Током рата, у Београду је предавао у Другој женској гимназији и Учитељској школи. Послије ослобођења враћа се у Карловац гдје је до пензионисања (1. јануара 1954) био професор у Гимназији [1][2].
Изучавао је црквену, друштвено-политичку и културну историју Лике, Крбаве, Гацке, Капеле, Кордуна, Баније и других подручја Горњокарловачке епархије. Прота професор Радека је био и полиглота: говорио је три класична језика и неколико великих европских језика. Сарађивао је својим написима у штампи, а у Веснику, органу Савеза удружења православних свештеника Југославије, дуго времена је имао сталну рубрику "Запажања". Био је истакнут просвјетни радник и свештенослужитељ. Угледна личност Горње Крајине и Карловца. Поштован и уважаван у интелектуалним и свештеничким круговима [1]. Учествовао је у оснивању 1945. године и био први председник пододбора Српског културног друштва СКД "Просвјета" у Карловцу [2]. Један је од оснивача обновљеног Удружења православних свештеника у Хрватској (1947); биран за његовог предсједника, а потом и за доживотнод почасног предсјеника.
Погинуо је са супругом Недом, на пјешачком прелазу у Карловцу, од налета камиона, пред веће када су се враћали из уобичајене шетње. Породици и свештенству Горњокарловачке епархије телеграм саучешћа је упутио Српски патријарх. На посљедњи починак испраћен је веома бројном поворком у којој је био епископ Симеон са око 30 свештеника (три католичка). Од 2008. године улица Нова 4. у Бусијама, приградском насељу Београда, по њему носи име [3].
Дијела
- Горња Крајина или Карловачко владичанство, Загреб 1975.
- Кордун у прошлости, Загреб 1989.
Референце
- 1.^ Јован Радојчић, Срби западно од Дунава и Дрине – биографије (3. том, стр. 341-342); Нови Сад: Прометеј (2009), ISBN 978-86-515-0317-0
- 2.^ Википедија на српском језику: Милан Радека
- 3.^ Службени лист 02/2008