Црква Светог Оца Николе у Врлици припада Српској православној цркви, Епархији далматинској, у оквиру Архијерејског намесништва книнско-сплитског. Административно је део врличке парохије Епархија далматинска, „Парохија Врлика“, Приступљено: 23. јун 2025.. Овај храм представља најстарији сачувани верски објекат у Врлици и има изузетан значај за српску заједницу у том крају.
Црква је подигнута 1618. године, а 2018. године обележено је 400 година њеног постојања. Том приликом у Врлици су се окупили исељеници пореклом из овог краја, локални мештани, представници црквених власти, свештенство и традиционални чувари Христовог гроба Горан Лучић (29. август 2018) „На извору ријеке Цетине: 400 година православне цркве Светог Николаја у Врлици“, Слободна Херцеговина, Приступљено: 23. јун 2025.Савез Срба у региону (17. август 2018) „Четири века храма Светог Николе у Врлици“, Приступљено: 23. јун 2025..
Историјат и архитектура
Црква је више пута обнављана током своје дуге историје. Звоник је дограђен и освештан 1801. године заслугом јеромонаха Викентија Стојисављевића из манастира Драговића. Данашњи иконостас потиче из средине 19. века и одражава традиционални стил православне црквене уметности у Далмацији.
Храм је више пута претрпео разарања и паљевине:
- У мају 1972. године, током политичке кризе познате као Хрватско пролеће, црква је тешко оштећена у пожару.
- Обновљена је 1974. године.
- Уочи рата 1991, више пута је око храма постављан експлозив.
Обнова и савремено стање
Од 2015. године, црква је прошла кроз обимну обнову. Замењена су сва врата и прозори, постављено је ново метално степениште ка звонику и обновљена је спољашња фасада. Радови су финансирани средствима врличких православних верника из дијаспоре. Укупна вредност радова процењује се на око 100.000 евра.
Јединствена традиција чувари Христовог гроба
Са овом црквом повезан је јединствен васкршњи обичај Чувари Христовог гроба, који се вековима негује у Врлици. Према предању ова традиција је у Врлику пренета из Јерусалима током 16. века, а први пут се писано помиње у црквеним документима из 1764. године. Обичај укључује свечано чување симболичног Христовог гроба у току Велике суботе и Васкрса, уз ношњу традиционалних одора, оружја и церемонијални марш.