Саборна црква Успења Пресвете Богородице у Шибенику је православни храм Српске православне цркве и главни, саборни храм Епархије далматинске. Данашњи саборни храм смештен је у некадашњој римокатоличкој цркви Св. Спаса.
Oва црква је уступљена православним Србима у Шибенику и пренамењена у саборни храм Епархије далматинске oдлуком француских власти током Наполеонове управе Далмацијом, 23. јула 1810. године Епархија далматинска, „Парохија I и II Шибенска“, Приступљено 02. 07. 2025., док је суседни манастир постао епископска резиденција Милаш, Никодим. Православна Далмација: историјски преглед (стр. 484 - 485). Београд: Сфаирос, 1989. ISBN 86-81277-26-X..
Црква и школа
Иако је данас Саборна црква у Шибенику релативно непозната ширем кругу Срба из Далмације, нарочито у односу на манастире Крку, Крупу и Драговић који имају вишевековну традицију, њена историјска улога у 19. веку била је изузетно значајна. То је добар пример повезивања духовног и културног живота, где су црква и школа заједно чиниле средиште православне заједнице. У периоду након оснивања 1810. године, Саборна црква била је не само богослужбени центар, већ и жариште образовног и националног живота Срба у Шибенику Миливоје Мишо Рупић (09. 09. 2021), „Херцеговци оснивачи школа у Шибенику“, Слободна Херцеговина, приступљено 2. јул 2025..
Заслугом трговца и добротвора Јована Бована, пореклом из Љубиња, 15. септембра 1807. године у Шибенику је отворена прва трајна школа на народном језику у Далмацији [нп. 1]. Бован је у свом тестаменту из 1801. године завештао средства за оснивање српске школе у којој би православна деца, заједно са римокатоличком, учила на „грчо-руско-илирској књизи“, пошто су до тада могла похађати само италијанске школе. Први учитељ био је Матеј Веја, грчког порекла са Крфа, протопрезвитер Српске православне цркве у Шибенику. Уз подршку супруге Ане, школа је опстала до доласка Француза у Далмацију, када је њен рад привремено обустављен.
Школа је обновљена током друге половине 19. века, захваљујући залагању далматинског епископа Јосифа Рајачића и истакнутих интелектуалаца попут Божидара Петрановића, који је 1835. године служио као секретар епископа Пантелејмона Живковића. У обнови школства значајну улогу имао је и филолог и преводилац Спиридон Шпиро Поповић, рођени Шибенчанин, који је потекао из угледне трговачке породице. Божидар Петрановић, Спиридон Поповић и епископ Јосиф Рајачић су заједнички допринели обнови Бованове школе у Шибенику, при чему је управо њихово залагање довело до тога да цар 1831. године наложи Ликвидационој комисији у Милану да се реши питање школе Војин Калинић, „Значај за православље и народно буђење у Далмацији мушке закладне школе Јована Бована (1807–1918),“ Српска теологија данас, Београд, 2013, стр. 41–51.. Захваљујући њима, школа је наставила да функционише као институција од јавног значаја, са сталним учитељима, библиотеком и учвршћеним просветним угледом.
Почетком 1880-их школа је проширена оснивањем посебне женске школе, заслугом трговца Петра Ковачевића, такође пореклом из Херцеговине. Средином 19. века школе су спојене и наставиле рад под именом „Бован–Ковачевићева школа“. Школу су похађали и бројни угледни Срби из северне Далмације, међу којима су се истакли Никодим Милаш (1845–1915), будући епископ далматински и канониста и Симо Матавуљ (1852–1908), један од најзначајнијих српских реалистичких приповедача, академик и родом из Шибеника. У својим мемоарима Матавуљ сведочи о двојезичном образовању у тој школи и њеној улози у очувању српског језика и културе у урбаном далматинском окружењу.
Историјат цркве
Према локалним предањима и записима, на месту данашње Саборне цркве Успења Пресвете Богородице у Шибенику постојала је велика сакрална грађевина још у 12. веку. У тој згради су, према историјским изворима, током 12. и 13. века боравили припадници витешко-религиозног реда Темплара. Овај ред, основан након освајања Јерусалима 1099. године од стране витезова Уга и Готфрида из Сен Омера, имао је значајну улогу у Средоземљу и шире у Европи. У Шибенику је постојао манастирски комплекс који је служио као једно од регионалних седишта Темплара. Њихово присуство у овом простору трајало је све до 1312. године, када је ред укинут одлуком папе Климента V на сабору у Вијену. Темпларски ред, познат по богатству и утицају, оставио је дубок траг у историји овог простора, а њихова некадашња резиденција касније је пренамењена и добила нову религијску функцију „Шездесет старинских икона непроцењиве уметничке вредности…“, Време, 30. јануар 1938, стр. 8. Доступно на: https://digitalna.nb.rs.
Након укидања темпларског реда 1312. године, некадашњи манастирски комплекс Св. Спаса у Шибенику накратко је заузела секта флагеланата (бичевњака). Ова религиозна група, пореклом из централне Италије, проширила се у 13. и 14. веку по разним деловима Европе, укључујући и Далмацију. Њени припадници су себе сматрали једином истинском хришћанском заједницом, а у јавности су били препознатљиви по процесијама у којима су се јавно бичевали ради покајања и испаштања греха. Одбацивали су низ хришћанских догми и светих тајни, укључујући и крштење, што је довело до сукоба с црквеним властима. Због све већег фанатизма и насилних поступака, укључујући чак и убиства, папа Климент VI је 1349. године службено укинуо ову секту. Манастир Св. Спаса је након тога изгубио на значају, али ће већ у 14. веку добити нову функцију у оквиру католичке цркве.
Трећа историјска фаза манастира Св. Спаса започиње 1395. године, када су по одлуци Властелинског већа у Шибенику у манастир усељене католичке калуђерице, углавном из редова шибенског племства. Женски бенедиктински самостан опстајао је у овом простору више од четири века, постајући угледна и стабилна институција. У појединим периодима у манастиру је живело и до двадесет монахиња, док је у време доласка Француза у Далмацију крајем 18. века у њему остала само једна. Према хроничарским белешкама, последња калуђерица била је Марија Катарина Семонић, такође властелинског порекла, која је пред саму предају манастира Србима православним у Шибенику премештена у манастир Св. Луције, где је и преминула.
Напомене
[нп. 1] Иако је још у 18. веку, за време боравка Доситеја Обрадовића у Книнском Пољу (1761–1763), постојала народна школа при цркви Светог Ђурђа, тек је заслугом трговца и добротвора Јована Бована, пореклом из Љубиња, 1807. године у Шибенику отворена прва трајно уређена школа на народном језику у Далмацији.