Чланак је написан према истраживањима Љиљана Максимовића
Презиме Шепа води порекло из села Велика Попина у Лици
Породица Шепа се први пут помиње у Млетачком катастру из 1709. године, где је у селу Ђеврске забележен Петар Шепа, син покојног Вукадина, као глава бројне и имућне породице. Њихово присуство у Ђеврскама документовано је још у матичној књизи рођених из 1830. године, али се након 1850. године више не помињу у црквеним књигама, што указује на гашење тог огранка.
Готово истовремен писани траг о породици Шепа са наведеним из Млетачког катастра налазимо у Попису Лике и Крбаве из 1712. године, који је обрадио аустријски историчар Карл Казер. У овом попису се у засеоку Ваганц села Велика Попина наводи извесни Лазо Шепа (Lazo Seppa), стар 55 година, који је у том тренутку имао четворо мале деце. Он је забележен у категорији "Preszemliachi", што значи да је био беземљаш, односно да му није додељена земља у оквиру аустријске колонизационе политике. Овај статус указује да се Лазо вероватно доселио након што је земља у Попини већ била подељена ранијим досељеницима.
Следећи писани траг потиче из 1725. године, из документације Карловачког генералата, који бележи да се у месту Будачки код Војнића на Кордуну налазе две куће под презименом Шепа. Овај податак указује на релативно брзо ширење породице Шепа из Лике ка Кордуну, само нешто више од деценије након пописа у Попини. Овај огранак породице је, према каснијим изворима, наставио да живи у области парохије Клокоч, посебно у селу Раић Брдо, где су чланови ове породице забележени током 19. и 20. века. Тај континуитет сведочи о дуготрајном присуству породице Шепа на Кордуну.
Предање о пореклу из Херцеговине
У породичном сећању породице Шепа сачувано је предање о пореклу из Херцеговине, тачније из околине Невесиња. Према овој верзији, породица је у даљој прошлости носила презиме Војводић. Родоначелник ове линије био је човек по имену Илија Војводић, који је наводно добио надимак Шепа, по коме су његови потомци касније и усвојили ново презиме. Ова промена презимена, типична за српску традицију, где се надимци често претварају у породична имена, временом је постала трајна.
Миграције након Карловачког мира: претпоставка о пореклу породице Шепа
Након Карловачког мира 1699. године, којим је окончан Велики бечки рат, успостављен је дуготрајни мир између Османског царства и чланица Свете алијансе, међу којима су биле Млетачка република, Хабзбуршка монархија, Пољска и Русија. Тим миром, значајне територије попут Лике, Крбаве и Кордуна припале су Хабзбуршкој монархији, док је Млетачка република проширила своју власт у Далмацији, дуж линије новоуспостављене границе познате као Гриманијева граница.
У том историјском тренутку покренут је велики талас сеоба српског становништва са османске на хришћанску страну границе. Претпоставља се да је и породица Шепа била део тог кретања, насељена из Босне у Далмацију, Лику и Кордун у релативно кратком временском раздобљу, крајем 17. и почетком 18. века. Насељавање у млетачку Далмацију често се одвијало уз помоћ Ускока, који су организовано преводили становништво из Босне на млетачку територију. Са друге стране, насељавање у Лику и Кордун било је под окриљем аустријске граничарске политике, у којој су досељеници добијали земљу и војне обавезе у оквиру Војне крајине. Овакво истовремено присуство породице Шепа у три различита региона у истом историјском контексту снажно подупире претпоставку о заједничком пореклу и организованој миграцији из Босне након склапања Карловачког мира.
Шепе у Далмацији током 18. и 19. века
Један од најранијих и најдетаљнијих писаних извора који сведочи о присуству породице Шепа у Далмацији јесте Млетачки катастар из 1709. године, у коме се, у попису села Ђеврске, помиње Петар Шепа (Piero Sepan q: Vucadin), син покојног Вукадина. У питању је бројна породица од 21 члана, од којих су четворица били мушкарци старији од 15 година, способни за ношење оружја Marko Rimac, Zadarsko okružje na Mletačkom katastru iz 1709. godine: Treći dio – Gornji kotar, Državni arhiv u Zadru, Zadar, 2012..
Катастар пружа и податке о имовини породице: поседовали су 100 комада ситне стоке, 4 краве, 10 телади, 10 волова, 2 коња за вучу и 1 коња за јахање. Њихово имање је обухватало 82 кампа, 1 кварту и 182 таволе. С обзиром да је у Венецији један камп износио 840 тавола, а једна тавола приближно 4,3524 квадратна метра, укупна површина имања се може проценити на око 301500 квадратних метара (приближно 30,15 хектара) [нп. 1]. Овај податак не само да сведочи о раној присутности породице Шепа у Далмацији, већ и о њиховом економском значају и друштвеном статусу у оквиру млетачког уређења.
Присуство породице Шепа у Далмацији документовано је током више од једног века. Према изводу из матичне књиге рођених за село Ђеврске из 1830. године, забележено је рођење Ђуре, сина Јована Шепе из Ђеврсака и Марије Добрић из Варивода. Овај запис потврђује да је породица Шепа била активна у овом крају и у првој половини 19. века. Међутим, од 1850. године па надаље, Шепе се више не појављују у књигама рођених, венчаних или умрлих за Ђеврске, што указује на могуће исељавање или гашење тог огранка породице у месту.
Поред Ђеврсака, презиме Шепа се у матичним књигама помиње и у селу Врбник код Книна, у периоду од 1800. до 1840. године, што указује на ширу присутност породице Шепа у далматинском залеђу током прве половине 19. века.
Топоними као сведочанство присуства породице Шепа у Далмацији
Презиме Шепа је историјски повезано са простором северне Далмације, што потврђују и географски топоними који носе ово име. Као доказ присуства породице Шепа на том подручју издвајају се два конкретна топонима:
Први је Шепине ограде, које се налазе у близини куле Зечево, источно од Ђеврсака. Овај топоним је забележен на југословенским топографским картама тог краја, што указује на присуство породице или њених огранака у том делу Далмације.
Други топоним су Шепе код Островице, западно од Ђеврсака. Он се може наћи у старијим аустроугарским картама, али не и на југословенским топографским картама, што указује на то да је током времена изгубљен. Ипак, његово постојање у ранијим картама пружа додатну потврду о географском трагу који је породица Шепа оставила у овом крају.
 |
 |
Породица Шепа у Лици: Велика Попина и Лабуси
Један од најранијих трагова присуства породице Шепа у Лици налази се у попису Лике и Крбаве из 1712. године, у делу који обухвата Зрмању и Попину (страна 237). У попису се помиње Лазо Шепа, стар 55 година, који живи у месту Ваганц, што би могао бити данашњи Ваган Попински, јужно од Велике Попине. Уз Лазу су наведени подаци који нам откривају састав домаћинства: био је ожењен и имао четворо мале деце, од којих је једно било женско, а укупан број укућана био је шесторо. Наводи се да је само један укућанин био „способан за оружје“, што је највероватније био сам Лазо. Иако је уз његово име уписана ознака од 24 јутра земље, он се истовремено налази у делу пописа који бележи „беземљаше“, што указује на могућу недоследност у уносу или на накнадно додељену земљу.
Присуство породице Шепа у овом крају наставља се и у наредним вековима. У Лексикону презимена СР Хрватске из 1976. године, на страни 637, забележено је 35 носилаца презимена Шепа у селу Лабуси код Грачаца, као и 4 у Отрићу. Историјски карте потврђују континуитет насељености: док се Велика Попина наводи на картама с почетка 19. века, на картама из средине тог века већ се појављују Горњи и Доњи Лабуси, а данас се на топографским картама у том подручју налази Лабуско поље, северозападно од Велико-попинског поља. Трагови породице Шепа присутни су и у локалним топонимима. На југословенским топографским картама могу се уочити називи као што су „Шипин брег“ (1045 м) и „Шепини тавани“, оба у близини Великог Попинског и Лабуског поља.
 |
 |
Породицу Шепа можемо пронаћи и у матичним књигама из тог краја. Тако се у изводу из матичне књиге рођених за 1830. годину наводи да је Марко Шепа, син Стефана Шепе и мајке Манде, рођен 20. фебруара 1830. године у Великој Попини, и крштен у цркви Пророка Илије, што потврђује присуство породице у том селу и у првој половини 19. века.
Породица Шепа из Велике Попине у Лици дала је и једно широко познато име, рок музичара Горана Шепу, познатог као Гале из групе Кербер.
Кордунски огранак породице Шепа
Након помињања породице Шепа у Лици почетком 18. века, писани извори показују њихово насељавање и на Кордуну. Већ 1725. године, у документима Карловачког генералата, наводе се две куће Шепа у месту Будачки код Војнића. Историјски подаци потврђују да је досељавање породице Шепа на Кордун било део ширег процеса насељавања српског становништва у области Војнића и Слуња, у саставу тадашње Бариловићке капетаније. Према књизи „Војна Крајина: Карловачки генералат (1530–1746)“ Војина С. Дабића, крајем 17. и почетком 18. века у ову област прелазе многе српске породице са османске стране границе. Капетан Ј. Халерштајн населио је 1711. године 158 српских породица, које су основале нова села и придружене већ постојећим крајишким заједницама у местима као што су Доњи и Горњи Будачки, Перјасица, Скрад и Клокоч Војин С. Дабић, Војна Крајина: Карловачки генералат (1530–1746). Београд: Институт за новију историју Србије, 2000, стр. 113.. Према подацима из 1725. године, у тим крајишким насељима се налазе и две породице са презименом Шепа, што представља један од првих документованих доказа о присуству овог рода на Кордуну. Породице Шепа се помињу конкретно у насељима Доњи и Горњи Будачки, која су била део организованог војног граничног система Аустријске монархије.
Потврда дуготрајног присуства долази и из пописа становништва СР Хрватске из 1948. године, где се презиме Шепа јавља у више насеља на Кордуну. У селу Раић Брдо забележено је 10 особа у два домаћинства, док је у месту Полој Средњи, оба код Војнића, наведена једна особа у једној кући. Од тог огранка породице, једини преостали носилац презимена у новије време је Михајло Шепа, који живи у Карловцу. Он је познат као дугогодишњи водитељ Карловачког тамбурашког оркестра, са преко педесет година музичке каријере.
Шепе у Босанској Крајини
Шепе у Равенику, Колунићу и Меденом Пољу код Босанског Петровца
Присуство породице Шепа у околини Босанског Петровца датира од краја 19. века, непосредно након аустроугарске анексије Босне и Херцеговине, тачније 1879. или 1880. године [нп. 2]Бранковић, Бошко М. „Оснивање Петровца послије потписивања Карловачког мира 1699. године.“ Годишњак Матице српске, књ. LXIII, 2014–2015, стр. 97–101.. Према подацима из књиге „Бјелајско поље и Бравско“ аутора Петра Рађеновића, почетком 20. века Шепе су живеле у три куће, славиле су Светог Николу (Никољдан) као крсну славу, и доселиле су се у тај крај из Дабашнице у Лици, што указује на наставак сеобе из личког краја ка Босни.
Колико је ова породица била бројна и укорењена у околним селима као што су Медено Поље, Колунић и Ревеник, показује и податак да је током Другог светског рата страдало чак десет припадника породице Шепа из ових села. Данас, потомци Шепа из овог краја, услед трагичних догађаја током 1990-их, живе расејано, како у региону, тако и у иностранству, али везе са завичајем и даље негују кроз породична сећања и крсну славу.
Шепе у Кнежици код Козарске Дубице
Према књизи „Кнежица у Кнешпољу“ аутора Миливоја Родића (Лакташи, 2006), породица Шепа се у Кнежици помиње у делу који обрађује порекло породица (страна 307). Наводи се да су Шепе досељене из Добашнице, али пошто у том месту није забележено постојање породице Шепа, претпоставка је да је дошло до грешке у наводу, те да је у ствари реч о Великој Попини у Лици, која је препозната као њихова матица.
У књизи је даље записано да су се Шепе најпре доселиле у Бјелајско поље, у поменута села код Босанског Петровца, што је у складу са другим писаним изворима. Тек након тога, један огранак породице насељава се у Кнешпоље, где остају до данас. Упркос сеобама, задржали су исту крсну славу, Светог Николу (Никољдан), што је важан показатељ породичног континуитета.
И у овој области забележено је страдање припадника породице Шепа током Другог светског рата, у списковима погинулих бораца из кнежичких села у Народноослободилачкој борби помиње се Никола (Петра) Шепа из Горње Градине код Приједора, рођен 1910, а погинуо 1942. године. Међутим, овај податак је највероватније нетачан, јер је Никола Петра Шепа заправо преживео рат и у четрдесетим годинама се као колониста преселио у Војводину. Имао је једног сина и неколико кћери, али је и син имао само кћери, тако да се мушка лоза овог огранка породице угасила.
Сродни чланци
Напомене
[нп. 1] У Млетачком катастру за подручје Далмације из 1709. године, користио се посебан систем мерења површине земљишта заснован на такозваном падованском кампу. Према том систему: 1 кампа ≈ 3.655 m² = 4 кварте = 840 тавола, 1 кварта ≈ 914 m² = 210 тавола и 1 тавола ≈ 4,3524 m².
[нп. 2] Мало је вероватно да су Шепе биле насељене у околини Босанског Петровца пре 19. века, с обзиром на то да је сам град основан између 1700. и 1730. године, највероватније у време султана Мустафе II или Ахмеда III, а насељен првенствено избеглим муслиманима из Лике након Карловачког мира 1699. године. Првобитно је носио назив Новосел, док званично име Босански Петровац добија тек у 19. веку, за време аустроугарске управе (1895), у време када су у месту забележене Шепе.