Радучић

Радучић је насељено мјесто у Буковици, 8 км западно од Книна, на десној обали Крке. Припада општини Ервеник у Шибенско-книнској жупанији. Раније је село припадало општини Книн.

У Радучићу се налази православна Црква Светог Георгија, која се према изворима отвара између 1524. и 1537. године. Смештена на узвишењу изнад села, окружена старим гробљем, ова једнобродна камена грађевина са звоником на преслицу представља значајан споменик културног и духовног наслеђа. 

Прво спомињање Радучића у писаним изворима

Подручје Радучића има дуг континуитет насељености: и данас су видљиви остаци римских путева и водовода који је водио од Бурнума, а могуће је да су у доба антике постојала мања насеља у близини данашњих заселака Бурза и Доњи Радићи. Само село се документовано помиње већ 1369. године, а у народу је сачувано и предање да је назив Радучић повезан са једним од три стара бунара у радучком пољу (уз Жабновац и Бубин), с којег су, наводно, воду пили ускочки јунаци попут Стојана Јанковића и Илије Смиљанића — иако је та предаја по свој прилици доста млађег датума од самог имена села.

Радучић први пут се у писаним изворима помиње 1369. године у једној листини која се чува у Сплиту, у којој се бележи извештај о штети коју је бискупу Николи IV начинио приморски бан Емерик 1368. године. У том документу се, у контексту присвајања добара која су припадала Книнској бискупији, два пута помиње племић Тумпа из Радучића („Tumppa nobilis de Radozich“), као један од банових службеника Сајт села Радучић. (н.д.). Чланак о првом спомену Радучића. Архивирано 20. марта 2019. године. Приступљено 1. маја 2025..

Следећи писани помен села Радучић потиче из 1437. године, када се у даровници бана Матка Таловца наводи Георгије, син Стефанов Мартинушевић из Радучића („Georgii filii Stephani Martinoshevich, de Raduuchijch“), коме су у знак заслуга у рату додељена села и поседи у области Промине — некадашњи поседи моћних великаша Нелипића. Ови подаци сведоче о присуству и значају племићке породице из Радучића у политичким и војним збивањима касног средњег века.

Демографија

У следећој табели су дати подаци о броју становника од 1857. до 1953. године Државни завода за статистику Републике Хрватске: Насеља и становништво РХ од 1857-2001. године, Загреб, 2005:

Према попису из 1991, Радучић је имао 482 становника, од чега 475 Срба, 1 Хрвата и 6 осталих.. У наредној табели су наведени подаци из пописа становништва опредељених по народностима, вршених у ФНРЈ, односно СФРЈ од 1961. до 1991 Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ, попис становништва 1961. године.Савезни завод за статистику и евиденцију СФРЈ, попис становништва 1971. године.Савезни завод за статистику и евиденцију СФРЈ, попис становништва 1981. године.Савезни завод за статистику и евиденцију СФРЈ, попис становништва 1991. године.:

Презимена из Радучића

Многи топоними у Радучићу сведоче о дубоком укорењењу староседелачких породица у крај Сајт села Радучић. (н.д.). Чланак о топонимији Радучића. Архивирано 20. марта 2019. године. Приступљено 1. маја 2025..

Тако се, на пример, породица Бјелобрк, везује за локалитет Бјелобркове ограде, смештен северно од кућа у крају званом Прнадовац. Породица Боровић, оставила је траг у више топонима: Боровића брањевина (на западним падинама према Плаванском путу), Боровића до (кршни предео изнад пута), и Боровића локва (недалеко од северозападне ивице њихових ограда). Презиме Бурза, повезано је са целим низом локалитета: Бурзина долина, Бурзина литица — стрма стена над Млином у којој се, према предању, налази пећина са уским улазом и великом унутрашњом „двораном“, као и Бурзине ограде на јужној страни изнад села.

Породица Девић повезана је са више локалитета који и данас носе њихово име: Девића ограде се пружају између насеља и пута, док се Девићкиња налази између Доњих Радића и надвожњака. Породица Ергић оставила је трага у крашевитом пределу између Бјелобрка и пута Книн–Задар, где се налази Ергића брањевина, као и у плоднијем делу испод Љубанове куће, познатом као Ергића поље. Име породице Кутлача носе три топонима: Кутлачино авлије, Кутлачино ограде — које се налазе северно и северозападно од кућа, као и Кутлатуша, уз пут који води између скретања за Јукозовиће и Доње Радиће.

Топоними као што су ограде, долине и кршеви јављају се у вези са више породица: Љеваја, Мирић, Модринић, Омчикус и Пуача. Њихова имена носе предели дуж старих путева, крашевите косе и обрадиве површине. Такви топоними често прате границе парцела, а очувани су и у усменој традицији и у старим катастарским записима.

Породица Радић оставила је траг у називима као што су Радић кланац, који обухвата велики крашки предео испод пута у правцу Продавија и Јандресића ограда, као и Радића ограде изнад насеља, и Радића гробница, која је у прошлости означавала границу према Оћестову. За породицу Шимпрага, топоними су локализовани на источном ободу села — Авлије Шимпрагине налазе се изнад Модринића у крају званом Дочић, а Шимпрагине ограде између железничке пруге и имања породице Бурза.

Презимена из Радучића су:

Економија

У Радучићу је радила "Српска земљорадничка задруга" основана и регистрована 1908. године, са неограниченим јемством [6]Стијепо Обад, Далматинско село у прошлости, Сплит (1990) Логос, ISBN 86-359-0032-4.

Познате личности

• Бранко Омчикус (1922–2012) – сликар, део београдске ликовне сцене друге половине 20. века
• Петар Омчикус (1926–2019) – академски сликар и члан САНУ, један од најзначајнијих уметника своје генерације

Референце