Црква Светог великомученика Георгија у Радучићу је мала једнобродна грађевина са правоугаоном апсидом и звоником на преслицу. Пресвођена је преломљеним сводом, а иконостас датира из првих деценија 19. века уред. Данко Перић, Книнска Крајина 1: Завичајни клуб Книнска Крајина Београд, Српско културно друштво “Зора”, Книн-Београд, Удружење Срба из Хрватске Београд, 2002.. Према писању епископа Никодима Милаша у књизи Православна Далмација (1901), храм у Радучићу је отворен између 1524. и 1537. године Никодим Милаш (1989). Православна Далмација : историјски преглед. Београд: Сфаирос. ISBN 86-81277-26-X.. Сличан закључак износи и сарајевски историчар Фехим Спахо, који је на основу докумената из анкарских и истанбулских архива реконструисао присуство и утицај турске управе у Далмацији.
Ипак, нема начина да се са сигурношћу утврди када је и како — одједном или у фазама — црква Светог Ђорђа у Радучићу подигнута. За разлику од неких других сакралних објеката, архитектура ове цркве је веома једноставна и не садржи елементе који би омогућили прецизније датирање. Иако поједини детаљи попут лунете изнад улаза или лукова са звонима подсећају на цркве грађене у 13, 14. или 15. веку, исти облици су коришћени у дужем временском периоду, па је на основу стила немогуће тачно утврдити време настанка. Остаје отворено питање да ли је ова црква постојала у доба првих становника Радучића — попут Мартиношевића и Радућа — или је подигнута тек након доласка новог, православног становништва у време османске власти.
Предање о пореклу храма
У селу Радучићу постоји предање да је данашња црква Светог Ђорђа првобитно била турска богомоља. Према том предању, и пре доласка Турака на овом месту је вероватно постојала сакрална грађевина, највероватније капела. Након доласка Турака, претпоставља се да су тадашњу капелу претворили у своју богомољу. Међутим, чини се да су је убрзо напустили и уступили на коришћење досељеним власима „грчког обреда“, односно Србима. Данашњи источни, мањи део цркве — простор иза иконостаса — могао би по неким тумачењима бити управо остатак те првобитне средњовековне капеле Сајт села Радучић. (н.д.). Чланак о цркви Светог Георгија. Архивирано 20. марта 2019. године. Приступљено 1. маја 2025..
Познато је да Турци углавном нису дозвољавали изградњу нових хришћанских храмова, већ искључиво адаптацију постојећих сакралних објеката. Управо та чињеница коришћена је као аргумент у полемикама о тврдњи епископа Милаша да је радучка црква отворена у периоду 1524–1537. године. Неки хрватски аутори оспоравали су ову хронологију, настојећи тиме да порекну присуство Срба у Далмацији током 16. века. Међутим, Милаш нигде не тврди да је црква тада подигнута, већ само да је "отворена" — што се по свој прилици односи на њено освећење и предају у богослужбену употребу новом, православном становништву.
Његову тврдњу потврђује и Фехим Спахо, који је у својој анализи турских дефтерâ за подручје Клишког и Крчког санџака навео цркву у Радучићу као активну православну богомољу већ у 16. веку. Иако није сасвим јасно да ли је црква Светог Ђорђа некада била католичка, неспорно је да се од 16. века у њој обавља православни обред.
Могућност да су Турци предали храм православним досељеницима у то време не треба да чуди. Османлије су били релативно наклоњени Србима (односно власима, како су их називали), које су активно насељавали на погранична подручја. Те заједнице биле су ослобођене одређених пореза, добијале су земљу и пањеве, па и напуштене сакралне објекте. Православље је у Османском царству било призната и толерисана религија, за разлику од католицизма. Срби су у тим крајевима имали и војне обавезе према Османлијама, па је пренос храмова вероватно био део ширег плана интеграције и обезбеђивања лојалности у освојеним крајевима.
Опис цркве
Према подацима из Регистра културних добара Републике Хрватске, црква Светог Ђорђа налази се на гробљу у селу Радучићу. Једнобродна је, издужене основe, са квадратном апсидом и неправилне оријентације — олтар је окренут ка североистоку. Зидани објекат је изнутра и споља малтерисан, а лађа је засведена шиљатим сводом, док је апсида полукружна. Кровови су двоводни и покривени медитеранским црепом. Главно прочеље има правоугаона врата са једноставним каменим довратницима и профилисаним надвратником. Изнад њих је камена ружа, а у забату се налази зидани носач за преслицу са два звона. На бочним фасадама (северозападној и југоисточној) налази се по један прозор, а мањи прозор постоји и на апсиди. Унутрашњост има камену подну облогу и дрвено певалиште изнад улаза. Храм је активан, са иконостасом и инвентаром с почетка 20. века. Гробље око цркве представља археолошки локалитет, о чему сведоче средњовековне надгробне плоче узидане у ограду Registar kulturnih dobara Republike Hrvatske. Crkva sv. Georgija – Radučić. Приступљено 1. маја 2025. са: .
Галерија
