Бошко Десница (Обровац, 4. јануар 1886 — Обровац, 1. април 1945) био је српски правник, историчар и публициста, познат по свом архивском раду и истраживањима историје ускока и српског народа у северној Далмацији.
Рођен је у Обровцу, у имућној трговачкој породици. Његов отац Владимир и мајка Олга (девојачко Јанковић) припадали су истакнутој грађанској средини. Основно образовање стекао је у родном месту, а класичну гимназију завршио је у Задру, у којој се настава изводила на италијанском језику. Правне студије започео је 1904. у Бечу, а дипломирао 1912. године.
Након Првог светског рата, због јавног залагања за стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, италијанске власти су га интернирале почетком јануара 1919. на Сардинију. По повратку из интернације, започиње рад као адвокат у Обровцу, где остаје активан све до Другог светског рата.
Историјски и архивски рад
Као историчар, Десница је темељно истраживао архивску грађу у Задру и Шибенику. Његова истраживања обухватала су ускоци, морлачке војводе, устанке и епску традицију Далмације. Заслужан је за откриће историјске буне попа Петра Јагодића Куриџе, о којој је објавио засебну научну студију. Такође је бележио и сачувао бројне записе епске народне поезије, као и податке о крајишким породицама.
Посебно се истицао као познавалац и истраживач изворне грађе о котарским ускоцима, што је резултирало његовим капиталним делом Историја котарских ускока 1646–1684, објављеним под окриљем Српске академије наука.
Политичка делатност и крај живота
У периоду 1938–1939. сарађивао је са Ником Новаковићем Лонгом на политичком окупљању Срба северне Далмације под слоганом „Срби на окуп“. За време италијанске окупације 1941. сарађивао је са италијанским властима у Сплиту, а 1942. је учествовао у преговорима са Илијом Трифуновићем Бирчанином о питањима положаја Срба у Далмацији. Након капитулације Италије 1943. године, придружио се НОП-у, а од 1944. до смрти обављао је дужност директора Државног архива у Задру.