Светозар Борак (Гошић, 1945 – Нови Сад, 2025), угледни професор, новинар, историчар и један од најбољих познавалаца народних обичаја Срба из Сјеверне Далмације.
Рани живот и школовање
Рођен је 1945. године у селу Гошић, тада општина Книн. Основну школу похађао је у родном месту и у сусједним Ђеврскама, а средњу школу завршио је у Шибенику. Студије српског језика и књижевности окончао је на Филолошком факултету у Београду.
Просветни рад и новинарство
Већи део радног века провео је у просвети, најпре као професор у Гимназији у Бенковцу, чији је био и директор. Неколико година радио је као професионални новинар у Политици, али се потом вратио педагошком позиву.
Био је професор у богословијама Српске православне цркве – најпре у манастиру Крка, а након прогона 1995. године у избеглиштву на Дивчибарима, затим у Српској православној богословији „Свети Арсеније“ у Сремским Карловцима, где је дочекао пензију. Са породицом се настанио у Чортановцима, на обронцима Фрушке горе.
Књижевни и публицистички рад
Светозар Борак објављивао је радове из књижевности, есејистике и лингвистике у стручној периодици, као и публицистичке текстове у бројним часописима и новинама. Био је уредник једног од најстаријих српских листова – „Српски Сион“ – и приређивач више књига из области културне историје.
Аутор је неколико значајних дела, међу којима се посебно истиче култна књига „Срби католици“, која је оставила дубок траг у истраживању идентитета и историје Срба у Далмацији.
Изабрана дела
- 1998. Срби католици. Нови Сад: Српско друштво „Др Јован Рашковић“; Београд: Српско културно друштво „Зора“.
- 2002. Далмација, Лика и Горски Котар: у старим српским записима и натписима. Нови Сад: Српско друштво „Др Јован Рашковић“; Градска библиотека.
- 2005. Са српских оплаза. Нови Сад: Градска библиотека; Српско друштво „Др Јован Рашковић“.
- 2016. Морлачки записи. Нови Сад: Градска библиотека.
Лична трагедија и везаност за завичај
Након завршетка операције „Олуја“ и успостављања контроле хрватских снага над селом, 27. августа 1995. године у Гошићу је убијено осам српских цивила, међу којима и његова мајка Марија Борак (84). Злочин је почињен у миру, након престанка борбених дејстава, а за њега до данас нико није правоснажно одговарао. Ипак, до краја живота остао је дубоко везан за завичај, често га посећујући, али је и Војводину доживљавао као свој други дом.
Сарађивао је са Документационо-информационим центром „Веритас“ од његовог оснивања, дајући немерљив допринос у документовању и сведочењу о страдањима Срба у ратовима деведесетих. Својим радом повезивао је прошлост и садашњост, преносећи историјску истину новим генерацијама.